Elaborat o šahu – Šta šah čini sportskom disciplinom

Šta čini šah sportskom disciplinom

U svojim dokumentima Međunarodna šahovska federacija (FIDE) zvanično prepoznaje pet aspekata šaha: igru, sport, umetnost, nauku (matematičko‑logički izraz) i didaktičko sredstvo. Svođenje šaha samo na igru (pa makar i misaonu) bilo bi velika civilizacijska nepravda i ogroman korak unazad, tako da šahovskim savezima i šahovskoj javnosti predstoji ozbiljan zadatak da ne dozvole da do toga dođe, i to (naravno) ne samo iz materijalnih razloga.

Kako ćemo se u daljem tekstu baviti detaljnom analizom i sistematičnim izlaganjem argumenata, sledi samo konstatacija da je šah sport nesporno i faktički (šah je još pre više od deset godina priznat kao sport u više od 100 zemalja) i sa naučnog stanovišta (i to kako iz perspektive društvenih nauka, tako i na osnovu nalaza sportske medicine), a izostavljaju se razmatranja i procene efekata koje uzimaju u obzir (ne samo ekonomske) posledice svođenja (srpskog) šaha na status misaone igre.

Šta je sport

„Sport je višedimenzionalni i složen fenomen. Pored takmičenja, područje sporta obuhvata socijalne, psihološke, ekonomske, političke, pedagoške, naučne, medicinske, filozoške, religiozne, kulturne, pravne i druge vrednosti. Sport je društvena pojava, sa specifičnim socijalnim funkcijama i izraz je određenih društvenih potreba“, navodi se u uvodniku teksta o aspektima sporta, koji je objavljen na sajtu „Savremeni sport“.

Priroda sporta može se opisati sledećim parametrima: 1) dostupan je svima; 2) nosi u sebi zabavan karakter igre; 3) ističe i nagrađuje učinak/rezultat; 4) povinuje se pravilima; 5) organizovan je u vidu takmičenja; 6) postoji međunarodna organizacija sa jasno definisanom regulativom i pravilnicima; 7) međunarodnog je karaktera; i 8) povezan je sa fizičkom aktivnošću. Ostaje da proverimo da li šah zadovoljava sve navedene uslove.

Ukoliko želimo da ustanovimo da li je šah dostupan svima, u svom Statutu FIDE eksplicitno naglašava da „šah odbacuje diskriminativan tretman iz nacionalnih, političkih, rasnih, socijalnih ili religioznih razloga, kao i po osnovu polne pripadnosti“. Osim toga, ukoliko konsultujemo zvanična Uputstva za izvođenje nastavnog plana i programa, videćemo da je cilj nastave šaha kao izbornog predmeta u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja u Srbiji „da se svim učenicima i učenicama koji se opredele za ovaj program izborne nastave, bez obzira na rasnu, versku ili nacionalnu pripadnost, bilo koji hendikep, razvojne poteškoće ili neki drugi vid posebnih potreba i/ili ličnih obeležja, pruži prilika da ovladaju osnovnim zakonitostima i principima šahovske igre“, odnosno da „šahovska igra predstavlja i model koji promoviše ravnopravnost, a negira svaki oblik diskriminacije: u igri podjednako mogu napredovati i uživati učenici i učenice svih rasa, nacionalnosti i veroispovesti, kako nadareni, tako i oni sa posebnim potrebama, sa slušnim oštećenjima, gluvi i nemi, slabovidi i slepi (šahovska literatura se uspešno prilagođava zapisu Brajevom azbukom, a postoje i posebno dizajnirane šahovske table i figure koje slabovidi i slepi mogu potpuno samostalno da koriste; većina šahista ume da igra i ‚naslepo‘, tj. putem izgovaranja poteza onako kako se zapisuju šahovskom notacijom), sa fizičkim hendikepom, autistični ili sa drugim razvojnim poremećajima (između ostalog, šah razvija svest o prisustvu drugoga i na taj način predstavlja osnovu za dalji razvoj komunikacije), mršavi i buckasti, visoki i niski, ćutljivi i pričljivi, neustrašivi i povučeni“. Jasno je da u tom pogledu šah postavlja najviše standarde, koji mogu da posluže za primer mnogim drugim sportskim disciplinama.

FIDE

Prema podacima koje je objavila FIDE, oko 550 miliona ljudi na svetu igra šah, dok oko 250 miliona ljudi šahu godišnje posvećuje 200 ili više sati. Jasno je da ti podaci govore o privlačnosti i prihvaćenosti šaha kao igre koja je širom sveta prisutna u gotovo neizmenjenom obliku tokom 1500 godina. Rože Kajoa je svrstao šah u kategoriju „ludusa“, koja se zasniva na doslednom poštovanju konvencija i pravila, uz naglašeno prisustvo „agona“, to jest takmičarske komponente.

Učinak šahista se statistički izražava putem međunarodnog rejtinga u rasponu od 1200 do gotovo 2850 poena, čime je obuhvaćeno preko 100 hiljada međunarodno rangiranih igrača na zvaničnoj rejting-listi FIDE, koja raspolaže evidencijom o približno 5 miliona registrovanih takmičara. Oni na osnovu rezultata osvajaju (ili gube) rejting, ali i stiču uslove za priznavanje nacionalnih i međunarodnih titula, za koje postoje precizno definisane norme. Sve ovo, kao i pravila igre i uputstva za sprovođenje takmičenja, osnovni etički kod, itd. sadržano je u Pravilniku FIDE.

Trenutno je u FIDE aktivno 158 zemalja članica i 19 pridruženih organizacija, koje prihvataju i primenjuju načela, odredbe i pravila koja propisuje FIDE. Pojedinačna i ekipna takmičenja pod njenim pokroviteljstvom počinju na nacionalnom, regionalnom i kontinentalnom nivou, organizuju se kontinentalni i svetski šampionati, kao i Šahovska olimpijada.

Šah i fizička aktinost

Najčešći kamen spoticanja je povezanost šaha sa fizičkom aktivnošću. Počećemo od indirektnih argumenata: savremeni šahisti u svoje pripreme uključuju jednu ili više fizičkih aktivnosti, među kojima su najrasprostranjenije trčanje, plivanje, tenis, mali fudbal, odlazak u teretanu, itd. Nije u pitanju neobavezna rekreacija, već pokušaj da se šahista/sportista dovede u stanje optimalne fizičke pripremljenosti kako bi izdržao napore tokom šahovskih takmičenja.

Još 1979. je nemački velemajstor dr Helmut Pfleger sproveo značajan eksperiment tokom velemajstorskog turnira u Minhenu, uz učešće mnogih sportskih, medicinskih i istraživačkih organizacija. Šahistima su tokom partija mereni puls i krvni pritisak i merenjima je ustanovljeno da su rezultati uporedivi sa naporima drugih profesionalnih sportista (npr. u streljaštvu, golfu, automobilizmu, karlingu, itd.), odnosno da je nivo aktivnosti 2,5 do 3 puta veći nego kada osoba miruje, odnosno pasivno sedi.

Puls je značajno varirao tokom partije i po pravilu je rastao sa napetošću koju je proizvodilo iščekivanje da protivnik odigra svoj potez, odnosno u pozicijama u kojima se igrač borio sa teškoćama. Nasuprot tome, u dobrim pozicijama i kada je igrač bio na potezu i mogao da aktivno planira, smanjivala se frekvencija srčanih otkucaja i igrači su bili smireniji. Što se neurovegetativne i kardiovaskularne stabilnosti tiče, rezultati šahista su u potpunosti bili uporedivi sa onima u lakoatletskim aktivnostima, dok je stres bio uporediv sa onim u streljaštvu, motociklizmu, itd.

Sproveden je i veliki broj eksperimenata koji svedoče o intenzitetu aktivnosti koje prate odigravanje šahovskih partija u takmičarskim uslovima, ali ćemo zbog ograničenosti prostora i nedvosmislenosti zaključka navesti samo manji broj. Istraživači sa američkog Univerziteta Templ su sproveli fiziološko istraživanje (o kojem je izveštavao i „Tajm“), koje je pokazalo da je gubitak vode usled znojenja tokom šahovske partije direktna posledica visoke energetske potrošnje kod šahista. Vrednosti su bile uporedive sa najtežim fizičkim izazovima, kao u boksu ili fudbalu utakmice – dešavalo se da velemajstori tokom partije izgube i više kilograma!

Institut za medicinsku i hemijsku laboratorijsku dijagnostiku iz Beča je 1996. dokazao da je kontrola finih pokreta ruku, šaka i prstiju direktno proporcionalna (šahovskoj, a ne fizičkoj!) snazi šahiste. To znači da su vrhunski šahisti prikazali neuporedivo savršeniju finu motoriku od amatera, ali i da velemajstore u tom pogledu nisu mogli da prate ni teniseri, stonoteniseri, igrači golfa ili dizači tegova.

Najosetljivije je pitanje sedenja tokom partije. Uprkos toj prividnoj mirnoći koju narušavaju samo pokreti ruku, ustanovljeno je da šahisti na sličan način kao i sportisti čija je fizička aktivnost vidljiva „golim okom“ proživljavaju čak i fenomen „trkačeve euforije“, to jest da se široka paleta emocija kreće od živahnosti, preko zadovoljstva i sreće, sve do euforije i ekstaze, kao rezultat povišenja nivoa endorfina u mozgu, ali i serotonina, dopamina i norepinefrina, pa prema nekim istraživanjima i anandamida (poštovaocima aktuelnog svetskog šampiona u šahu će se sigurno dopasti ova igra reči).

Poznato je da šahisti u vremenskoj oskudici dožive nalet adrenalina, kako bi organizam u kratkom vremenu mogao da visokom preciznošću odgovori zahtevima igre u složenim pozicijima. Promene u organizmu (i to ne samo u „cajtnotu“) se očitavaju i u „povišenom srčanom ritmu i krvnom pritisku, pojačanom intenzitetu i suženju vidnog polja“, kao što je pokazano u Mejovom radu iz 1975. godine, a zatim detaljno potvrđeno i u nalazima Kriza, Vokala i Krizove, koji su 1990. upoređivali puls šahista i profesionalnih hokejaša. Čiksentmihalj je iste godine, navodeći primere za aktivnosti koje dovode do fenomena koji je u psihologiji poznat kao „flou“, napisao: „Način na koji se plivač-maratonac osećao tokom preplivavanja Lamanša bio je gotovo identičan načinu na koji se osećao šahista tokom turnira, ili alpinista koji se uspinjao uz strmu liticu“.

Dr Vili Vejer, tadašnji predsednik Nemačke šahovske federacije, 1977. godine je pobrojao karakteristike vrhunskog međunarodnog šahiste, koje u potpunosti opisuju bilo kog vrhunskog sportistu: 1) istrajnost da igra do kraja turnira; 2) izdržljivost da prevaziđe stres koji izaziva učešće na savremenim takmičenjima; 3) samosvest koja podržava borbu za ostvarivanje vrhunskih rezultata; 4) samokritičnost u pogledu ostvarenih rezultata; 5) zdrav stav koji pomaže da se izađe na kraj sa zahtevnim kalendarom takmičenja; 6) uvažavanje protivnika; 7) vrhunski kvalitet praćen sportskim duhom i osećajem za pravdu (fer‑plej); 8) stav prema sportu kao društveno poželjnoj aktivnosti; 9) stalno učešće takmičara u trenažnom procesu; i 10) neizostavna fizička aktivnost.

Postavlja se pitanje koliko su zaključci na osnovu ovakve argumentacije prihvaćeni širom sveta. Prema podatacima FIDE iz 1998. godine, do tog trenutka je šah već bio priznat kao sport u 100 zemalja, član nacionalnog sportskog saveza u 67, a nacionalnog olimpijskog komiteta u 65 zemalja, dok je bio priznat od strane drugih državnih organizacija u 61 zemlji. Sledeći činioci su presudno uticali da dođe do ovako masovnog priznavanja šaha kao punopravne sportske discipline: 1) dokazana obrazovna vrednost šaha, za razliku od ostalih društvenih igara; 2) organizacija ogromnog broja zvaničnih šahovskih takmičenja tokom XX veka; 3) rasprostranjenost širom sveta; 4) organizacija ciklusa svetskih šampionata (ali i takmičenja u svim uzrasnim grupama) pod pokroviteljstvom FIDE tokom više od 50 godina; 5) statistička merljivost takmičarskog učinka i zvanično ažuriranje i objavljivanje postignutih rezultata; 6) priznavanje šaha kao sporta od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta i Međunarodne federacije univerzitetskog sporta (od 2011. šah postaje deo Univerzijade); 7) naučno zasnovana merenja fizioloških promena u organizmu tokom bavljenja šahom, uz dobijanje vrednosti koje su uporedive sa drugim sportovima; 8) najobimnija literatura; 9) najšira društvena prihvaćenost šaha bez obzira na godine, pol ili životni stil; i 10) ovladavanje vrhunskom igračkom tehnikom kao istaknuta karakteristika svakog vrhunskog sportiste.

Šah u Srbiji

Krug zatvaramo povratkom na „domaći teren“ – stručna i šira javnost u Srbiji se nedvosmisleno slažu u percepciji šaha kao sporta: 1) šah je pridruženi član Olimpijskog komiteta Srbije, a velemajstor Alisa Marić (aktuelni kandidat za potpredsednika FIDE na listi Anatolija Karpova, koju je zvanično podržao ŠSS) je bila članica Predsedništva OKS; 2) našim šahistima, trenerima i sekundantima Vlada RS i Ministarstvo omladine i sporta dodelili su nacionalna priznanja za izuzetan doprinos razvoju i afirmaciji sporta, a naš najtrofejniji reprezentativac Svetozar Gligorić je prvi nosilac priznanja za životno delo, koje su mu dodelile upravo kolege sportisti, nosioci nacionalnih priznanja; 3) Gligorić je 1958. izabran za sportistu godine u FNRJ, dok je 1999. ženska šahovska reprezentacija za osvojenu srebrnu medalju na Ekipnom prvenstvu Evrope u Batumiju izabrana od strane Jugoslovenskog olimpijskog komiteta za žensku reprezentaciju godine; 4) šah se kao izborni predmet izučava na drugoj i trećoj godini Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu, po analogiji sa mnogim zemljama širom sveta (npr. naši šahisti Sanja Vuksanović, Danko Bokan, Filip Kostić i Nenad Ristović su zvanja diplomiranih šahovskih trenera stekli u Moskvi na fakultetima za fizičku kulturu i sport, a njihova diploma, kao i obuka koju su prošli, obuhvata i zvanje profesora fizičkog vaspitanja), a radovi iz oblasti šaha ravnopravno učestvuju na međunarodnim naučnim skupovima u oblasti sporta (npr. poslednje dve godine su na Međunarodnoj konferenciji FSFV u Beogradu predstavljeni radovi u kojima su prikazani efekti uvođenja šaha u školski sistem RS); 5) šah je ravnopravno sa ostalim sportovima zastupljen u srpskoj sportskoj štampi, itd.

Završićemo razmatranja ponovnim citiranjem teksta sa sajta „Savremeni sport“, u kojem se govori o aspektima sporta: „Sociologija sporta proučava zavisnost sporta od društva, ali i njegov povratni uticaj na društvene tokove. Ekonomski aspekti uslovljeni su komercijalnim zamahom. Ovaj aspekt bitne odnose u sportu sagledava kroz ekonomsku logiku i svet novca, koji danas ugrožava polje igre, koja je nekad bila suštinska komponenta sporta. Kulturni aspekt sporta je, takođe, nezaobilazan za sociologiju sporta. Sport je fenomen kulture, način života savremenog društva, deo svakodnevnog života ljudi.

Ukoliko jedna pojava dodiruje i osmišljava kulturu i način života šireg kruga ljudi, mora privući pažnju ne samo sociologije sporta, već i drugih nauka (sociologija kulture, sociologija slobodnog vremena itd.). Antropološki pristup istražuje sport kao bio-psiho-socio-kulturnu pojavu, odnosno u kojoj je meri moderni sport spojiv sa arhaičnim mentalitetom i kolektivnom svešću. Politički aspekt znači da se sport, između ostalog, posmatra kao sredstvo politike. On je, naime, sve više u službi određene ideologije i državnih interesa, a političke strukture nekada presudno utiču na karakter i uobličavanje sporta. Sociologiju sporta zanimaju oba pomenuta aspekta (ekonomski i politički), ali i druge srodne discipline (ekonomika sporta, sociologija politike i prava) u svoj obim i sadržaj uključuju pomenuta pitanja. Politikološki pristup analizira sport kao odnos društvene moći i uticaja političkih struktura na njegovo funkcionisanje. Moralni i humani aspekti su utoliko značajniji ukoliko se više ugrožavaju, tamne i gube moralne vrednosti. Moral u sportu, pitanje humanizma, biće veoma važno za dalji razvoj sporta: to treba posmatrati kroz prizmu humanističkog morala“.

Ovo je svakako dragocena pouka i putokaz za dalje korake svih relevantnih činilaca. Navedena argumentacija uglavnom je dobro poznata u naučnim i stručnim krugovima, u kojima se status šaha kao sporta ne dovodi u pitanje više od 30 godina, dok se faktički status šaha kao sporta priznaje duže od 50 godina, kako širom sveta, tako i kod nas (o čemu npr. svedoči već pomenuto priznanje Gligoriću, kao i status šahovske reprezentacije u FNRJ). U tom smislu bi svaka izmena statusa šaha kao sporta u važećim zakonskim i podzakonskim aktima (pravilnicima) bila ne samo administrativan, već i ozbiljan suštinski promašaj i degradacija šaha, koja bi proizvela niz negativnih posledica, kako po šahovski život u Srbiji, tako i u pogledu statusa šaha u široj društvenoj zajednici.